Pametovanje i lenjost naše odlike

Mada, bio je na pragu Crvene zvezde koja mu je ostala nedosanjani san. Nikola Nikić zaplovio je trenerskim vodama, ali zna da bude i kosac, traktorista, drvoseča…

Kada bi, gospodine Nikiću, povukli paralelu između fudbalskih i trenerskih dana, koje su sličnosti i razlike?

-To dvoje se razlikuju kao nebo i zemlja. Fudbal kada igraš, zaboraviš na sve. Na trenerskoj klupi kada si, umireš svakog minuta. Mislim da je samo teže u rudniku, kada si na hiljadu metrara dubine.

Dok ste igrali, za Vas je najčešće razmišljao Ivica osim, popularni „Štraus sa Grbavice“. Sada ste trener i prinuđeni ste da razmišljate svojom glavom…

-Nedavno je bio večiti derbi Željezničar-Sarajevo. Pitale su me vaše kolege šta bih savetovao Admiru Adžemu, treneru Želje. Ništa mu nisam trebao reći. Rekao sam da meni i Fići(Edin Bahtić, prim.aut.) naš „Švabo“nikada ništa nije trebao govoriti. Znao je da ništa ne možemo upamtiti i da je od nas bolje pamtio golub sa Baščaršije. Samo je znao reći:“Ćerajte ka njihovom golu!“ Svaki put bi ispalo dobro. U derbijima trebaš postaviti ekipu, tada je najboj ogroman.

A Crvena zvezda?

-Ja sam Partizanovac od malena, brat Bransilav Željovac, a pokojni otac Ilija je Zvezdaš. Međutim, imao sam priliku da zaigram u Crvenoj zvezdi. Međutim, odem do ZOO vrta u Beogradu, pojedem 24 kugle sladoleda, razbolim se, dobijem galopirajuću sušicu(smeh) i nisam šutnuo loptu 18 meseci. Propala je moja životna prilika da zaigram u dresu Zvezde, aDragan Džajić je moj idol. Mislio sam da fudbala više neće biti kada je on okončao karijeru. Ipak, u „Želji“ sam naučio se da cenim starije, da poštujem svakog i da budeš čovek, a to je i najteže.

Bili ste selektor juniorske i mlade reprezentacije BiH. U više navrata trener Modriča Maxime, Žepče zadržali u Premijer ligi BiH u tom vreme, od Toška iz Tešnja stvorili svojevrsno sportsko čudo. Zagovornik ste teze da mladost u svemu pobeđuje, pa i u sportu. U Modriči ste od fudbalskog vrtića za tili –čas napravili tim koji ima lepe šanse da ostvari povratak u Prvoj ligi Republike Srpske. Da li je lakše raditi sa poletarcima ili onim starijim i umišljenim sportistima koji misle da znaju sve, pa na kraju ne stignu nigde?

-To ste jako dobro rekli.Mada, teško je o sebi govoriti. Trenirao sam jednog Džeku, pa Pjaniću, Jeliću, Puriću, Pandži, Šunjiću… Ipak, ovo mi je najdraže, što sam u Modriči uradio. U svojih 92.godine istorije, Modriča nikada nije imala toliko talentovanu generaciju. Dobro u zlatnom periodu, u vreme dr Milana Jelića, bila j osvajač Kupa RS i BiH, kasnije šampion i učesnik evropskih takmičenja. Velike ekipe ponekad dožive pad, pa smo i mi sada u 2.ligi RS. Nije samo ekipa uspeh. Ovde treba imati i organizaciju dobru, a mi je nemamo. Ovde imamo mene, Spasoja Joksimovića i Dejana Stojanovića, ponekad predsednika Petra Jelića, moji treneri. Imamo decu iz naše škole. Oni će uspeti. Mislim na Vladu Koprivicu, pa braću Prljeta, Bojića, Buljića, Demonjića, Perića, braću Sarkić… Dugo nismo imali perspektivnu selekciju kao sada. Imaće ovi prostori od toga efekta, ceo bivši zajednički prostor, jer sam nepopravljivi jugo-nostalgičar.

Imate talente i infrastrukturu, ali van nedostaje ljudi. Fotografski aparat autora ovog intervjua zabeležio je da ste jednom prilikom vozili traktor, a iza njega i valjak. Da ’terate’ kosilicu, da izvlačite linije, da krečite, šta sve ne. Te fotografije obišće su ceo svet. Kako organizu jete vreme: da budete i trener, fudbalski pedagog i traktorista, kosač i moler…?

-Pratili ste moj rad više od 20 godina. Ničega se ne stidim i ništa mi nije bilo teško. Petar Jelić meni je kao sin, toliko m i je drag. Kada je postao predsednik kluba i pozvao me letos, nisam se dvoumio. Kada sam igrao fudal, igrao sam ga na krkljušama gde bi konj slomio nogu, krava bi dobro prošla, ima svoje jače papke(smeh). Ovde vozim i traktor, kosim travu, jer nema ko. Sve to sam navikao u Grčkoj, dok sam igrao za Paok i Aris. Ovde mi pomažu i Joksimovići, na terenu. Nema se ovde para, i kakva su vremena ne zna se šta je zahvalnije – voziti traktor ili voditi ekipu. Kao dete nisam imao igračku, meni je sve ovo sada kao igračka. Radio sam sve i postigao mnogo zahvaljujući sebi, ali i zahvaljujući novinarima. Bez vas, ništa ja ne bih danas bio, pa ni traktorista, a kamo li fudbaler i trener. U mom Skugriću bilo je puno boljih igrača, a ja uspeo. Treba raditi i biti dobar s novinarima, da vas vole, a nikada nisam nikom ni kafu platio. Zato mi i kažu da mi je dinar veći od neba.

Držite i do jubileja…

-Kada sam obeležavao pola veka kluba iz mog zavičaja, zajedno sa drugarima, bilo je sveta kao pleve. Kada sam dobio profi licencu, pozvao sam mnogo sveta. Bilo je preko 200 novinara. Možda više nego i na sahrani Josipa Broza. Do groba sam zahvalan novinarima, mnogo su mi pomogli u životu. Rekao sam i svom sinu Banetu da na stadionu u Modriči odigra oproštajnu utakmicu, kada za to dođe vreme. Pozvaću sve žive novinare sa prostora bivše Jugoslavije, da budu deo te svečanosti.

Ovih dana jedna od selekcija Republike Srpske boravi u Grčkoj. Niste i Vi tamo, a „Heleni“ vas i sada doživljavaju kao fudbalskog Boga koji po zemlji hoda?

-Trebao sam organizovati utakmicu Modriča-Rudar Prijedor u Kupu RS. Predsednik Jelić je odlučio da udovolji gostima i da se prolongira njeno odigravanje. Da sam za to znao, otišao bih u Grčku. Imam odličnu saradnju sa čelnicima FS RS. Podržavam rad predsednika Mileta Kovačevića i generalnog sekretara Rodoljuba Petkovića. Sve što rade naši klubovi i selekcije, to je velika stvar. Kapa do poda čelnicima FS RS, ali i FS BiH.

U punom jeku su kvalifikacije za Šampionat starog kontinenta. BiH prate prilično tanki rezultati, daleko od očekivanih. Uz to, s elektor Safet Sušić ima grdnih problema personalne prirode. Da li ste zbog toga mislili da bi BiH poput  Palestinaca mogla proći u Izraelu?

-Papeta prati peh. Dva ponajbolja špica u Evropi se povrede. Sugerisao sam da pozove Petra Jelića koji uz Škuletića iz Partizana vodi na listi strelaca u Srbiji. Ima tu i Đurić, pa Mahmutović iz Češke i tako dalje. Sada bi i Izrael mogao postati fudbalska velesila za nas. Bod je dobar za što manje studeni ove zime. Selektor Sušić kaže , takođe, da je dobar i bod. Međutim, bod po bod, malo mi imamo bodova. Šteta da nismo počeli kako smo tebali. Nije ova grupa tako teška. Međutim, od 20 i nešto miliona stanovnika u bivšoj Jugoslaviji, bar 15 miliona bi hteli da su selektori. Svi sve znaju. Svi pametuju, a niko ništa neće da radi. Ne može tako.

Vreme Nikole Nikića započelo je pre 40 godina, kada je sport u pitanju. Sudeći rezultatima koje je postigao u fudbalu, ali i svemu onom što je izustio, Nikola Nikić će još dugo trajati.

Autor: Jeremić Slađan

Izvor: SPORT DC