Home / NOVOSTI / HRONIKA / Deset godina bez doktora Milana Jelića: Predsjednik za sva vremena

Deset godina bez doktora Milana Jelića: Predsjednik za sva vremena

Životna sudbina se, ponekad, i detaljima poigra. Zatvori krug kad se najmanje nadamo – prečicom

Doktor Milan Jelić, predsednik Republike Srpske i prvi čovek fudbalskih saveza srpskog entiteta i dejtonske zemlje… Na sam pomen imena, uvek se otme duboki uzdah i pitanje – zašto?

Pre deset godina, poslednjeg dana septembra, u predvečerje, dok je bio na rekreaciji na stadionu u Modriči koji nosi njegovo ime stalo je plemenito srce. Našeg predsednika oteli su anđeli, ni pitali nas nisu.

Kažu, tu objašnjenja nema, Bog uzima sebi za najbliže saradnike one najbolje sa ovozemaljskog gostovanja. Milan Jelić je, svakako, jedan od njih, čiji lik i delo i danas svetle na teritoriji Republike Srpske, ali i ovog dela Evrope koja ima prefiks jugoistočna.

Povratak u sećanje rosi oči, mnogima i danas iskre suze, duša se steže – mlad čovek da nas tako rano napusti i ostavi da se patimo?

Neizbežna sudbina, potez Svevišnjeg ili ko zna šta, već devet godina Republika Srpska, njen fudbal, ali i BiH, UEFA i FIFA žive, moraju, bez jednog od najsmelijih sinova koji su autoritet sticali znanjem i upornošću, a prijateljstvo gradili tolerancijom i šarmom. Sve do sudnjeg, 30. septembra Leta Gospodnjeg 2007.

Bilo je ovako:

Nedelja veče, poslednji dan septembra 2007. godine, Banjalučko polje okovala noć i magla. Zgrada „Univerzala“ kraj nadvožnjaka prema „Vitaminci“ krovom razbija „crno-belu smesu“. Napolju slika kao u filmovima o Džeku Trboseku. Ne vidi se prst pred okom.

Priveo sam kraju još jedan naporan dan u Sportskoj redakciji „Nezavisnih novina“, odavno je zaključen i sutrašnji broj „Sportskog žurnala“ čiji sam dopisnik iz Banjaluke, a nedelja je, zbog utakmica i raznih takmičenja za vikend, uvek bila najnapornija. Sređivao sam papire na radnom stolu kraj kompjutera i taman da pritisnem „šat daun“ u potkrovlje je ušao, sav zbunjen, glavni i odgovorni urednik Dragan Jerinić:

– Neka niko ne ide kući, ostanite svi u redakciji, izgleda da je umro Milan Jelić. Ako je tačno moraćemo da pravimo posebno izdanje.

Ove njegove reči su me pogodile kao kroše, odmah sam seo u stolicu, suze same krenule… Lete misli: da li je moguće; ma nije istina; šta sad; neko se rđavo šali; nemoguće?

Nažalost, tužna vest je brzo potvrđena:

„Milan Jelić, predsednik Republike Srpske, predsednik fudbalskih saveza Republike Srpske i BiH, preminuo je u 52. godini“.

Doktor Milan Jelić je izdahnuo dok se rekreirao na stadionu Fudbalskog kluba Modriča Maksima, u dobojsku bolnicu „Sveti apostol Luka“ dovezen je u 18.02 časova u beživotnom stanju.

Devet godina smo drugovali i sarađivali, od 1999. godine kada smo se prvi put sreli u Rafineriji nafte i ulja u Modriči. Bili su to počeci razgovora o ujedinjenju fudbala u BiH. Sagovornik „hrvatska komponenta“ predvođena Iljom Dominkovićem iz Orašja.

Kao da je juče bilo, sećam se „ekskluzive“ sa tadašnjim potpredsednikom FS Republike Srpske Dubravkom Prstojevićem koji mi je rekao: „napiši, do kraja septembra Milan Jelić se povlači iz fudbala, UEFA i FIFA ne dozvoljavaju političarima da budu u Savezu. To je sigurno, a ti si prvi novinar koji to zna…“

Ta ekskluziva „Mrve“ u „Sportskom Žurnalu“ uzburkala je Jadransko more u Crnoj Gori avgusta meseca 2007. godine gde se predsednik Jelić odmarao. Usledilo je „specijalno vaspitanje“ automatskom suspenzijom po Disciplinskom pravilniku. Od odmora, u Crnoj Gori, nije bilo ništa…

Po povratku u Republiku Srpsku pozvao me je predsednik Milan Jelić i rekao:

– Basara, treba da ti objasnim neke stvari!

Poštovao sam ga iako je insistirao da budemo na pertu. Predsednik je, ipak, predsednik, tu nema mesta „jaranluku“. Seli smo i pričali, upalio sam diktafon. U četvrtak, 23. avgusta 2007. godine na stranici broj 11, „Sportskog Žurnala“, broj 6713, izašao je intervju sa doktorom Milanom Jelićem. Naslov više nego jasan: „Fudbal jači od gluposti“.

Poslednji intervju predsednika u novinama, Žurnal opet nosi ekskluzivitet.

Dan pre kobnog rekreiranja, bio je svetski Dan srca, na stadionu Modriča Maksima (te sezone 2007/08. osvojila je šampionsku titulu u Premijer ligi BiH) doktor Milan Jelić je iz svečane lože posmatrao prvenstveni duel svog kluba i Posušja – 4:1. Kao izveštač sam bio na tribinama Gradskog stadiona u Laktašima, protiv Zrinjskog bilo je 3:2 – Dragan Gošić trostruki strelac!

Vraćamo se za Banjaluku, Uroš Kopanja – Roja „pari“ starim autoputem „Hjundaji Geca“, slikač Vlado Stojaković napred na digitalu pregleda fotografije za novine, moj brat Darko i ja na zadnjem sedištu, zvoni mi mobilni telefon, dobro poznat broj – 065 903 293. Javljam se…

– Predsedniče čestitam na pobedi, Laktaši su vam pomogli, slistili su Zrinjski.

– Svaka čast! U sledećoj utakmici u Modriči dočekujemo Željezničar, pozivam sve novinare iz Banjaluke da dođu na derbi. Prenesi im. Vidimo se…

Nažalost, nikada se više nisam čuo sa predsednikom Milanom Jelićem. Niti video. Otišao je među bolje ljude i čestitiji svet nego što je ovaj.

Tri dana posle smrti, 3. oktobra 2007. na Gradskom groblju u Modriči sahranjen je doktor Milan Jelić uz sve visoke državne i fudbalske počasti. Na večni počinak ispraćen je ispred porodične kuće u Kosovskoj ulici. Skupio se svet, među njima i tadašnji predsednik FS Hrvatske Vlatko Marković:

– Nikada neću zaboraviti kada sam prvi put sreo Milana Jelića, onako lafovski i šeretski, sa osmehom na licu, a bila je nekadašnja Jugoslavija na okupu, je rekao: „merhaba bre pučanstvo!“

Na sahrani u Modriči stojim sa trenerom Branimirom Tulićem u masi. Suze kaplju u maramice. Zborimo po koju, čini mi se da ni ja njega, a ni on mene, baš najbolje niti čujemo, niti razumemo. Pored nas prolazi Dubravko Prstojević, zastaje:

– Bolje da sam jezik pregrizao nego što sam ti onu ekskluzivu ua Žurnal dao!

Životna sudbina se, ponekad, i detaljima poigra. Zatvori krug kad se najmanje nadamo – prečicom. Nismo mogli da se izjasnimo – kao narod.

Doktor Milan Jelić, predsednik Republike Srpske – za sva vremena!

Bio i – ostao.

Amin.

Izjave kao putokaz

-Svako ko se stidi svog porekla ne vredi.

-Kada smo osnivali FS Republike Srpske bili smo svesni da je sport najbolji ambasador kao i to da fudbal ima veliku važnost u stvaranju stabilne i jake Republike Srpske.

-Živim za dan kada će Republika Srpska biti samostalna i igrati u kvalifikacijama za evropska i svetska prvenstva.

-U Republici Srpskoj pokušavamo da stvorimo jasnu fudbalsku sliku, dok je to na nivou BiH mnogo teže.

-Fudbalski savez Republike Srpske je izvorni – patriotski, a Fudbalski savez BiH je interesni savez, ko to ne shvata nije mu mesto u našem fudbalu.

-Bio bih nasjrećniji da pričamo o talentima, a ne o prošlosti.

-Pojedinci koji ne žele fudbalu dobro pokušavaju da love u mutnom.

-Svi oni koji, bilo koji Savez, poistovećuju sa jednim čovekom su psihopate, žele da iskrive sliku.

-FSRS neće odstupiti od zamisli da očisti fudbal od mešetara i ljudi koji vide samo sebe.

-Mnogi koriste moju dobrotu i fleksibilnost, činjenicu da sam bolestan na ljudskost.

-Naš fudbal je kvantaš, a bez Zakona i ozbiljnih ljudi nema ni prosperiteta.

-Sklonićemo sve koji se prave prijatelji fudbala, „minere“ svega uspešnog.

-Kad ljudi postanu svesni bremena koje nose, nema zime, sve do tada sneg nam je do pazuha.

-Posedujem energiju i sve dok budem mogao da se borim protiv nepravde to ću da radim.

-Ne dam Republiku Srpsku, ni po koju cenu!

-Fudbal će pobediti sve gluposti.

-Najvažnije je da su nas UEFA i FIFA pustili da igramo fudbal, o pravilima organizacije kasnije ćemo pričati.

-Kad budem odlazio sa funkcija, legalno, trudiću se da naslednicima ostavim jasnu sliku stanja i čist teren.

Biografija

Milan Jelić je rođen u Koprivni kod Modriče, na Trebavi, 26. marta 1956. godine, preminuo u Doboju, 30. septembra 2007. Srpski političar, univerzitetski profesor, doktor ekonomskih nauka, privrednik i sportski radnik iz Republike Srpske. Bio je predsednik Republike Srpske, Fudbalskog saveza BiH i Fudbalskog saveza Republike Srpske, Fudbalskog kluba Modriča Maksima. Član prvog saziva Izvršnog odbora Fudbalskog saveza Republike Srpske 1992. godine.

Srednju školu je završio u Doboju, a Ekonomski fakultet u Subotici. Četiri godine proveo u Skupštini opštine Modriča, a početkom 1987. godine postavljen je za generalnog direktora OOUR „8. septembar“ u Modriči (današnje državno preduzeće „28. juni“), gde je proveo sedam godina, a potom postavljen za generalnog direktora „Rafinerija ulja“ Modriča. Potpisivanjem Dejtonskog sporazuma biran je u ime Opštine Modriča za narodnog poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srpske. Doktorirao je na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci.

Kao docent na predmetu Menadžment na Tehnološkom fakultetu u Zvorniku je bio od oktobra 2003. godine, a od 2004. na Ekonomskom fakultetu u Banjaluci predavao je isti predmet.

Od marta 2006. godine bio je ministar privrede, energetike i razvoja u Vladi Republike Srpske. Od 9. novembra 2006. do smrti bio je predsednik Republike Srpske, šesti po redu.

Menadžer godine u Republici Srpskoj za 2002. godinu, menadžer decenije u BiH u 2003. godini, „Orden za stvaralaštvo“ 2005, „Povelje grada“ najviše priznanje Opštine Modriča, Orden Svetog Save Prvog reda, član komisija Evropske fudbalske unije…

Sportski Žurnal/Slavko BASARA

Izvor: SPORTDC

Facebook komentari

komentari

x

Check Also

221 žrtva porodičnog nasilja prošle godine u RS – ali to nije prava brojka

Tokom prošle godine, na području Republike Srpske, 221 žrtva je prijavila nasilje. Uzimajući u obzir statistiku od prošle godine, ali i činjenicu da je 2020. godina obilježena pandemijom COVID 19, ...