modričaINFO za sve ljude dobre volje
Posle pola veka, sastali se nekadašnji učenici četvrte generacije modričkih gimnazijalaca. Pričale su se anegdote, “ogovarali” profesori, priznavale ljubavi…
NEKADAŠNjI učenici modričke gimnazije okupili su se posle 50 godina ponovo u školskoj klupi i, naravno, prošetali nekadašnjim modričkim korzoom. Njih 26, obuzeti emocijama, evocirali su uspomene na davnu 1967, kad su, spremni za svet odraslih, iz te škole izašli sa diplomama u rukama. Pet decenija kasnije neki se nisu prepoznali, neki nisu ni prestajali da se druže, a 11 njih nažalost nisu više među živima.
Ilija Senjak, nekadašnji bankar iz Beograda, vratio se u Modriču i okupio je nakon četrdeset godina četvrtu generaciju gimnazijalaca. Mnogi su ga pitali je li on profesor okupljenim bivšim maturantima.– Tu je večiti profesor Panto Vukoja. On će nas danas propitivati – branio se Senjak.
Stari šmekeri su damama, koje su bile u manjini, doneli cveće, a profesor Vukoje nije krio zadovoljstvo što ponovo vidi lica koja je ponosno ispratio iz škole pre 50 godina.
– U ovoj generaciji su bila dva odeljenja, 63 učenika. Bili su dobri đaci, ali samo njih petoro su bili odlikaši. E, moj brate, nije tada bilo lako biti odlikaš. Predavao sam im fizičko vaspitanje samo godinu dana u četvrtom razredu, ali se dobro sećam većine njih – hvali se Panto Vukoje, pokazujući stare fotografije iz njihove generacije.
Dževida Džinić iz Odžaka je jedna od petoro odlikaša, zaradila je penziju kao profesorka književnosti.
– Nisam bila učenik generacije, jer nisam bila najaktivnija u sekcijama. Da bi bio najbolji, morao si biti u svemu najbolji, a to je bio Rakić – kaže Dževida.
Nekada ponosni maturanti, danas gospoda i otmene dame, postajali su krhki i nežni pod udarom emocija i uspomena.
– Moram nakon pedeset godina da priznam da sam bila zaljubljena u Jovana, a on me je uvek posmatrao kao svoju sestru. Čak je moje ime dao svojoj kćerki – kaže sa osmehom Jasminka Kovačević Gušić, dok hoda na štakama u pratnji Jovana Sredojevića, profesora na Mašinskom fakultetu u Zenici.
– Rodom sam iz Kožuha sa dobojske opštine. U Modriču sam išao u gimnaziju, jer sam stanovao kod Jasminkinih roditelja. Pazili su me kao svog sina, a ja sam se tako i osećao. Jasminka mi je kao sestra i biće tako do smrti – priča Jovan.
Ova generacija se do sada sastala samo jednom, i to povodom deset godina mature, davne 1977.
– Nemam dovoljno lepih reči da opišem ovaj susret. Veliko je uzbuđenje. Neke prepoznajem po očima, neke po boji glasa – kaže Stevo Savić iz Skugrića, pravnik i još aktivan u privredi Beograda.
Kako su pristizali pred Dom kulture u Modriči, tako su pokušavali jedni druge da prepoznaju. Sledile su priče o tome ko ima koliko unučadi, ko je gde radio, ko je bio najveći mangup u generaciji, a koja dama je bila najlepša… Sate druženja, kažu, nikada neće zaboraviti.
VEĆINA U PENZIJI
VIŠE od 90 posto okupljenih maturanata završilo je fakultete. Većina ih je u penziji – Aleksa Minić kao profesor istorije, Borislav Pisarević, pravnik i aktivni advokat, Cvijan Ilinčić, profesor matematike, Ilija Senjak, ekonomista, Stevo Savić, pravnik, Jovan Sredojević, profesor geologije, Amila Popović Spahić, profesorka nemačkog jezika i Dževida Džinić, profesorka književnosti.
Autor: Vid Blagojević
Izvor: Večernje Novosti
